Ugledni pustinjak čuo je za oca Poimena i zamoli jednoga brata da ga odvede k njemu. Ovaj ga dovede ocu Poimenu rekavši: „On je velik čovjek i u svom kraju uživa golemi ugled i ljubav. Pripovijedao sam mu o tebi i sad je evo stigao sa željom da te vidi.“
Starac ga radosno primi, pozdravili su se i sjeli. Stranac je počeo govoriti o Svetom pismu, o duhovnim i nebeskim stvarima. Otac Poimen je na to okrenuo glavu i nije ništa odgovarao.
Kad je pustinjak vidio da starac neće razgovarati s njim otišao je žalostan govoreći bratu koji ga bijaše doveo: „Uzalud sam poduzeo ovo putovanje. Došao sam k starcu, a on neće sa mnom razgovarati.“
Tada brat ode Poimenu i rekne mu: „Oče, ovaj glasoviti čovjek došao je zbog tebe. On u svom kraju uživa vrlo velik ugled. Zašto nisi s njim htio razgovarati? Starac odgovori: „On boravi na visinama i govori o nebeskim stvarima, a ja pripadam onima dolje i govorim o zemaljskim stvarima. Da je on kojom srećom govorio o strastima i kušnjama duše, ja bih mu sigurno odgovorio. Kad on govori o duhovnim stvarima, ja to ne razumijem.“
Brat je tada rekao pustinjaku: „Starac baš ne govori lako o Svetom pismu. Ako netko s hoće razgovarati o strastima duše, tada prihvaća razgovor.“
Stranac se osvijesti i ponovno uđe k starcu i reče mu: „Što mi je činiti, ako me duševne kušnje i strasti svladaju?“ Starac mu tada radosno posveti pažnju i reče: „Sad si došao kako treba. Daj otvori usta pa ću ih napuniti dobrima.“
Pustinjak je stekao od toga susreta veliku korist te reče: „Doista, to je pravi put!“ Zahvalivši Bogu, vrati se natrag u svoju zemlju, jer je bio počašćen sastati se s takvim svecem.
Iz „Škrinje mudrosti“ fra Mladena Hercega
