“Tih dana… Marija pohiti u Gorje ” (Lk 1,39). Kako volim tu riječ, biranu riječ. Luka je nije samo tako stavio. Ovako naime započinje svoj odlomak o Marijinu pohodu Elizabeti: “Tih dana – odmah nakon Navještenja – Marija usta i pohiti u Gorje” (Lk 1,39).
Već je Ambrozije to popratio tako izvrsnim komentarom: “Nescit tarda molimina Spiritus Sancti gratia! ”Milost Duha Svetoga ne poznaje zakašnjela odlaganja. Još više! On zapaža da je Marija “pohitjela u gorski kraj… zato što se veselila ostvarenju želje, zato što je bila spremna na uslugu pa se žurila da donese radost“.
Advent se hrvatski zove došašće, a nadovezuje se na prošnju Očenaša: “Dođi kraljevstvo Tvoje!” Čeznemo da Božje kraljevstvo dođe k nama. No ono vrlo često tako dolazi k nama da mi pođemo i dođemo nekomu drugomu.
Došašće se pretvara u Božić samim dolaskom. Istom kad priđemo jedni k drugima, kad pohitimo nekom i s njim se sretnemo – da, upravo u tim susretima događa se nešto božansko, božićno.
Pitat će Gospodina oni zdesna: “A kada, Gospodine, dođosmo k tebi” (Mt 25,39). A čudit će se i oni slijeva, kada to ne dođoše k njemu. I jednima i drugima će odgovoriti: kad dođoste (ili ne dođoste) nekomu, k meni dođoste…
Dolasci spadaju u civilizaciju ljubavi koja tek sviće. Stoga, kršćanine, brate i sestro – dođi k nekom ovog Božića. I to žurno. Požuri nekomu. Tako će se stalno događati pohod Marijin.
